Kostimografkinja Ivana Ristić progovorila o mobingu direktorice Narodnog pozorišta RS

Ivana Ristić je kostimografkinja sa 15 godina iskustva rada u pozorištima u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Stalno je zaposlena kao kostimograf u Narodnom pozorištu Republike Srpske od 2008. godine. Do sada je radila na 39 predstava u NP RS, te još dodatna 24 projekta za druga pozorišta i produkcije. Diplomirala je na smjeru za scenski i savremeni kostim 2007. godine u Beogradu.

Ako ste gledali predstave Narodnog pozorišta RS “Opasne veze”, “Derviš i smrt”, “Škola za žene”, “Otac i sin”, “Četrnaesta”, “Žiranti” ili Krivica”, kostime je radila Ivana Ristić. Ivana je i autorka 48 epizoda serije Aviondžije. Kao neko ko je iza scene i nije izložena svjetlima kamere, nije joj bilo lako da ispriča svoje iskustvo u radu otkako je ova kulturna institucija dobila novo rukovodstvo.

Naime, Ivana kaže da je atmosfera u Narodnom pozorištu veoma tmurna već duže vrijeme i većina radnika to osjeća.

“Direktorica Maja Dodig, od dana kada je došla, ima dnevnu listu osoba koje su na meti. Mobinguje svakoga ko joj iskaže svoje mišljenje, a čak imamo i primer gde kolege nisu imali priliku ni da je upoznaju, niti da joj se dokažu i oni su bili sklonjeni, poniženi i odbačeni, jer prosto ‘to je njeno pravo’. Nije je interesovalo zbog kojih ljudi pozorište traje, kako je tada funkcionisalo, šta bi trebalo zadržati, a šta promeniti. Ušla je u pozorište sa predrasudama i mahalskim pristupom, ko je kakav, a instituirala je sebe uz pomoć sličnih osoba, koji su joj prvi pritrčali i javno je brane, pored svih stvari koje se događaju u pozorištu. Neki savetnici nisu opstali, pa su i oni prešli na stranu mobingovanih. Mobing kreće kažnjavanjem, ukidajući 10% od plate, bez sprovođenja disciplinskog postupka. Sledeća kazna tog tipa je momentalni otkaz. Nakog ukidanja 10% od plate, prestaje bilo kakva komunikacija, i kad imate problem, nemate kome da se obratite. Niko više ne sme i nema pravo bilo koju odluku da donese, a da ona ne potpiše. Pre smo se obraćali svom nadređenom, a tek kada problem prevaziđe granice, tada bi se direktor obavestio”, kaže za BUKU Ivana Ristić.

Pored svega navedenog, Ivana dodaje da aršini nisu isti za sve zaposlene.

“Neki mogu da imaju bolovanje bez oduzimanja od plate, a drugi moraju i za izlazak na par sati radi kontrole kod doktora da prikažu dokaz. Mene su lično pokušali izbaciti kada sam došla na Teatar fest. Samo je glumcima bio dozvoljen ulaz. Glumce je uvek štitila, jer se najviše njih plašila da mogu javno da joj naštete. Zamislite da ste deo autorskog tima NPRS, i da vam nije dozvoljen ulaz na glavnom događaju koje to pozorište organizuje? Ovo je prvi put da se tako nešto dešava. Po hijerarhiji, ja sam u autorskom timu posle reditelja i moja Akademija ništa nije manja od glumačke. Možete li onda zamisliti kako se osećaju radnici drugih sektora iz backstage-a i ostali”, ističe Ivana.

Dodaje da je i drugim radnicima koji su akademci davala poslove koji su neprihvatljivi, poput farbanja štokova od vrata i slično.

“Naša direktorka se jednostavno ponaša kao da je pozorište njeno nasledstvo, i da mi radnici ničemu nismo doprineli za boljitak pozorišta i da je samo njen dolazak najveće prosvetlenje koje može NPRS da doživi. Nekim ljudima je čak zabranila ulaz u Narodno pozorište. Kako je moguće da neko može da zabrani ulaz nekome u javnu ustanovu”, ističe Ivana.

Stanje je, dodaje Ivana, kulminiralo nakon objava u medijima, nakon čega je “umjetnički direktor dočekivao glumce da potpišu demant u kojem se navodi da mobing u ovoj instituciji nije istinit”.

To se sve može proveriti na kamerama NPRS. Ja sam se posle teškog procesa na predstavi ‘Opasne veze’ morala obratiti doktoru zbog pretrpljenog stresa, tako da sam ovu informaciju dobila od bliskih kolega, što, opet napominjem, možete proveriti na kamerama, da umetnički direktor Vladimir Đorđević ide sa papirom i traži potpise kolega. Gde je tu zakon i moral, obraz i sve ostalo? Kome je tu onda stalo do pozorišta, a kome do mesta? Te iste večeri je naš dragi glumac Zoka Stanišić odlazio u penziju, tako da je direktorka bila u pozorištu dok su se skupljali potpisi, a na istu proslavu su pozive dobili opet samo glumci. Diskriminacija i omaložavanje u pozorištu su kao ‘dobar dan’”, rekla je Ristić Ivana.

Ona dodaje da, dok je rađena predstava Opasne veze, mobingu je bio izložen i sektor tehnike. “Oni su svaki dan bili izloženi galami i vikanju”, ističe Ivana.

Ivana kaže da nakon 15 godina radi u pozorištu, nije htjela da podnese dešavanja u ovoj ustanovi.

“Jednostavno, nisam mogla više da progutam količinu truleži koja nam se svakog dana servira. Odlučila sam da istupim i da kažem da zaista jeste sve tako i da nije istina da nadređeni nisu znali za ovo i da prvi put čuju za mobing. A direktorica je dobila i prvu tužbu za mobing. Završila sam Akademiju u Beogradu i radim na mestu kostimografa. Priznat sam umetnik i u Srbiji i kod nas. Radila sam na 65 projekata do sada, od čega su 39 ili 40 samo za NPRS. Silom prilika, zbog rata, Banjaluka je bila grad koji je meni dao detinjstvo i želela sam da poklonim svom gradu znanje koje sam stekla u Beogradu. Pozorište, ali naše pozorište RS je bilo moja prva ljubav. Od prvog dana sam danonoćno provodila vreme sa kolegama i jedva čekala momenat da opet idem i da stvaram umetnost u čaroliji gde vreme ne postoji. Smatrala sam sebe za jednu od retkih koji su privilegovani da na posao idu sa osmehom. Gde god sam radila, sa ponosom sam nosila ime našeg Narodnog pozorišta. Svugde su me poštovali i cenili …tako beše i u Narodnom, sve do trenutka kad je došla Maja Dodig i tada je to prestalo”, kaže naša sagovornica.

Prisjećajući se kako je sve počelo, Ivana kaže da je njen prvi problem nastao kada je htjela da se predstavi novoj direktorici kao kućni kostimograf, kostimograf NPRS.

“Prosto nije imalo potrebe to da radim, jer je već sve ‘znala’ o meni na osnovu instrukcija prvih ‘letača’ njenog trona. Odmah me je optužila ispred 4 svedoka da sam prekinula njen sastanak da bih se predstavila, što uopšte nije bila istina. Ljudi su otišli, ja sam je čekala u kancelariji i onda me direktorka pitala: ‘Šta trebam’? Od tog momenta sam bila na meti naše nove direktorke. Za nekoliko dana, našla sam se na listi za potpisivanje, gde smo samo nas par iz umetničkog sektora. Treba da se potpisujemo svaki dan kad dolazimo i odlazimo sa posla. Kako sam i njoj direktno rekla: ‘mi nismo tvornica obuće’! Mi smo umetnici, mi stvaramo, radimo kada treba i tri smene, ginemo, dajemo sve od sebe da postignemo ciljeve i ispoštujemo rokove. Zašto onda nas par, posle napornih dana, ne mogu da se povuku gde hoće, kao i svi umetnici? Pa, gde su joj mnogi drugi umetnici? Po koliko godina nisu radili na projektima”, ističe Jovana.

Dodaje i da je njena privatna situacija specifična, jer živi na relaciji Beograd – Banjaluka.

“Naređivala mi je da ne smem bez njenog znanja da napuštam državu! Treba postaviti pitanje o čemu je razmišljala ondašnja uprava koja me je zaposlila? Da im treba diplomirani kostimograf, da više ne plaćaju saradnike sa strane i da neko predstavlja Narodno pozorište gde god da krene. Kako se pogled na umetnost toliko izmenio do danas? Zašto se objavljuju uspesi samo nekih glumaca koji su ‘prijatelji’, a drugi glumci sa nagradama se skidaju sa portala? Zašto je mene samo pitala kako da objasni moj rad u Ateljeu 212, dok svi glumci sezonama snimaju baš u istoj Srbiji? Moj advokat je rekao da je to čista diskriminacija! Da ne postoji pravno nigde da moram boraviti 6 meseci u zemlji u kojoj primam platu. Jedini sam radnik koji je uzeo neplaćeno da bih snimala seriju na kojoj sam bila autor 48 epizoda. U isto vreme sličan angažman drugim radnicima je bio dozvoljen bez problema”, ističe Ivana.

Dodaje da ona nikad nije odbila posao, a ima situacija da radi i po četiri predstave zaredom.

“U vreme prve godine bivšeg direktora Novakovića, radila sam sedam predstava. Ja sam svaku svoju platu pošteno zaradila. Kulminiralo je na radu poslednje predstave. Sva vrata su mi bila zatvorena. Dodeljen mi je zadatak da uradim kostime iz rokoko epohe, najbogatiji period u istoriji, za 2500KM. Govorila sam od početka da to nije moguće. Posle nekoliko dana molbi i svega, nisam bila primljena, niti saslušana od bilo koga. Krojačice su mi dobile koronu i sve je stajalo pune 3 vrlo ključne nedelje. Molila sam sve da joj objasne da premijera neće biti moguća ako ne dozvoli spoljne saradnike da šiju. Direktorka Maja Dodig je čekala izmučene žene da dođu posle tako teškog virusa i da zapnu iz sve snage na haljinama koje su imale oko 17 metara materijala svaka. Na svakoj je trebalo bar 5 dana da se radi da se dovede do savršenstva, koje je od mene traženo. U tom ludilu od tri nedelje, shvatila sam da mi nema ko pomoći, da moram da se obratim sindikatu. Naš predsednik sindikata joj je samo dao na uvid moje pismo, što isto nije smeo da uradi bez pravne procedure. Ona je odgovorila da nema problem sa mnom, da je ovo problem krojačia što ne postižu i što ih nije bilo”, ističe Ivana.

Ivana ne može shvatiti da ovako nešto dolazi od direktora jednog pozorišta.

“Da ne pričam o nedostatku humanosti da je mogla tako nešto da izgovori, gde nije ni pozvala žene da proveri kako su, da može direktor toliko da ne poveže da su te žene moj sektor i da neće biti kostima i da to jeste moj problem. Sumnjala sam da je sve tako bilo zato što joj je baš stalo da dokaže moju nesposobnost i time mi je sva vrata zatvorila očekujući da ću da padnem, da može lepo da mi da otkaz. Onda sam se obratila granskom sindikatu sa istim pismom, moleći za pomoć, jer kao radnik nisam imala osnovna sredstva i mogućnosti da ispunim dodeljen zadatak. Naravno, ni oni nisu imali sluha za moje pismo. Mesec dana sam kao luda hodala i molila za pomoć sve kako bi shvatili da je ugrozila otvaranje 92. sezone pozorišta. Imale su sluha tri prodavnice materijala, koje su me spasile da kostimi ispune očekivanja, dajući mi popuste i rabate zbog mene i mog obraza. Radeći sa mnom godinama, odmah im je bilo jasno da sam ja ugrožena i zato su mi pružili pomoć za kulturu. Odobrila je pomoćnu krojačicu tek 7 dana pre izlaska kostima.Tada je već bilo kasno. Kostimi su završavani do poslednjeg dana. Na kraju smo jedva izašli i nisam ni stigla da uživam u plodovima svog rada. Draga naša direktorica samo meni nikad ne čestita premijeru, već okreće leđa i besramno mi daje do znanja ko je u poziciji moći”, ističe Ivana.

Kaže da joj se za 15 godina karijere nikada nije desilo da je toliko ne poštuju.

“Dodeljivala je umetničkom direktoru da se bavi kupovinom perika, jer u mene nije imala poverenja, iz čega zaista jedan reditelj može da zaključi da sam nesposobna. Nije imala poverenja, jer sam tražila 40 evra za 8 kineskih perika da se kupe u Beogradu, jer na našem tržištu ih nije bilo. Možete li zamisliti šta se sve može za 40 evra? Sve to me je vodilo u razmišljanja da napustim posao koji toliko volim. Želim da ga napustim, jer ne želim da radim za nekoga kao što je ona. Zar tako treba da završi kostimograf koji je potpisao toliko predstava? Zbog svog tog iskustva počela sam da se osećam loše, da ne spavam, da imam neku vrstu anksioznosti. Povukla sam se. Ali počelo je o ovome da se i javno priča i tada sam odlučila da ustanem i da kažem dosta! Dosta laži, dosta tome da nas vode u propast da unište jedino po čemu je jedan narod prepoznatljiv. Da nam unište kulturu”, ističe Ivana.

Ona dodaje da nije istinita izjava direktorice Dodig da prvi put čuje za nezadovoljstvo radnika.

“Samo je u posljednih desetak dana dobila nekoliko pritužbi od strane radnika, a i institucije su obaviještene o ovome. O svemu je upoznat i naš predsjednik sindikata Željko Erkić”, ističe Ivana Ristić.

Dodaje da razumije i kolege koji ne smiju ništa javno da kažu, jer se bore za svoju egzistenciju.

“Ja sam odlučila da su mi obraz i obrazovanje sve što imam i da neću više da strepim, plačem, sanjam i ponovo preživljavam svaki stres koje mi je priređen u pozorištu od kada je ona tu. Smatram da sam čovek koji zna svoj ‘zanat’ i da ću preživeti, ali više neću da ćutim i da se bojim”, zaključuje Ivana.

Maja Dodig, direktorica Narodnog pozorišta RS, rekla je da ne želi komentarisati “tabloidne, anonimne optužbe”.

„Narodno pozorište RS na čelu sa mnom je otvoreno za saradnju sa institucijama i Inspektoratom RS u vezi svih anonimnih navoda i smatram da treba pustiti institucije Republike Srpske da rade svoj posao“, rekla je za BUKU Maja Dodig.

Narodno pozorište RS na čelu sa mnom je otvoreno za saradnju sa institucijama i Inspektoratom RS u vezi svih anonimnih navoda i smatram da treba pustiti institucije Republike Srpske da rade svoj posao“, rekla je za BUKU Maja Dodig.

Željko Erkić, predsjednik Sindikta radnika NP RS, rekao je da su određeni radnici pozorišta razgovarali sa direktoricom Dodig na sastanku koji je organizovan uz posredstvo sindikata.

„Kako mi je obrazložila, ona je od tih radnika tražila da oni rade svoj posao. U pojedinim sektorima ljudi su navikli da dođu i odu sa posla kad hoće. Istina je da oni ni nemaju posla za osam sati i mogu posao da završe ranije. Ali, kad dođe novi direktor, on ima pravo da posloži stvari po svom nahođenju, koje ne ugrožava radnike i njihova prava. Ima radnika koji iz ličnog interesa sve ovo rade. Neki radnici jesu donekle u pravu, ali potrebno je da se strasti smire i može se naći rješenje. Ali ima i radnika koji treba da spuste loptu“, rekao je za BUKU Erkić i dodao da ništa nije crno-bijelo.

„Ja jesam tu da zaštitim radnike, mi jesmo riješili neke stvari, jer je bio u pitanju nesporazum. Ali ima stvari koje idu na lični nivo. Pojedini radnici, ali i direktorica, imaju između sebe nešto lično i tu sindikat ne može ništa da posreduje. Ima i jedna radnica koja je pravnim putem sve pokrenula i to je sad otišlo na sud. Ukupno, koliko ja znam, 6-7 radnika bunili su se, a samo je jedna radnica krenula regularnim putem, ovi ostali nisu se ni obraćali sindikatu“, rekao je Erkić.

Vladimir Đorđević, umjetnički direktor Narodnog pozorišta RS, rekao je da su se prikupljali potpisi, ali od glumačkog ansambla, da se oni ograde od anonimnih prijava.

„Mi smo čuli da je u Ministarstvo stigla anonimna prijava od glumačkog ansambla i mi želimo da se od toga ogradimo. Ako mi budemo slali neke prijave, to će biti javno i transparentno“, rekao je za BUKU Đorđević.

Povodom slučaja mobinga u Narodnom pozorištu obratili smo se i Ministarstvu prosvjete i kulture Republike Srpske, a odgovor ćemo objaviti kad ga dobijemo.

Buka

Previous articleMusk: Ako UN objasni kako će dva posto mog novca riješiti problem gladi u svijetu, uradit ću to
Next articleSjednica Vijeća sigurnosti UN-a, unatoč “ekskluzivnim” najavama, neće biti održana u utorak